Autor: Pol Grejam, original teksta je ovde.

Kako raditi ono što voliš?

Posao treba da ti se dopada da bi ga obavljao dobro. Ta ideja nije nova. Jednostavno kazano 'Radi ono što voliš'. No nije dovoljno samo kazati. Raditi na onome što volimo je komplikovano.

Sama ideja nije u skladu sa onim čemu nas uče dok smo deca. Kada sam bio dete, izgledalo je da posao i zabava nikako ne idu jedno uz drugo. Život je imao dva stanja: jedno u kojem te stariji primoravaju da radiš nešto, to jest posao; drugo kad si mogao da radiš po svome, to jest igra. Ponekad su stvari koje su te stariji primoravali da radiš bile zabavne kao što ponekad igra nije-- na primer kad padneš i povrediš se. Ali sem retkih izuzetaka, posao je uglavnom bio ne-zabavan.

A to nije izgledalo slučajno. Škola je, kako je predočeno, bila dosadna jer nas priprema za posao u svetu odraslih.

Svet je tad bio podeljen u dve grupe, odrasli i deca. Odrasli su, kao ukleti, morali da rade. Deca nisu, ali su morala da idu u školu, što je bila razblažena verzija posla sa zadatkom da nas pripremi za pravu stvar. Kao što mi nismo voleli školu, odrasli su tvrdili da je njihov posao daleko teži pa je ispadalo da je nama lako.

Činilo se da pogotovo učitelji pokazuju da rad nije zabava. Ništa iznenađujuće jer rad nije zabava za većinu od njih. Zašto smo morali da pamtimo imena glavnih gradova umesto da trčimo za loptom? Iz istog razloga su oni morali da čuvaju gomilu dece umesto da se izležavaju na plaži. Nisi tek tako mogao da radiš šta ti se prohte.

Ne tvrdim da treba da pustimo decu da rade šta god hoće. Možda ih treba primorati da rade na određenim stvarima. Ali ako primoravamo decu da rade na dosadnim stvarima, možda bi bilo mudro reći im da posao nisu samo dosadne stvari, i da je pravi razlog zbog koga moraju da rade na neinteresantim stvarima sad, da bi mogli da rade na interesantim stvarima kasnije.

* Trenutno činimo suprotno: kada deca rade na dosadnim stvarima, kao npr suvoparne aritmetičke operacije, umesto da iskreno priznamo kako je to dosadno, trudimo se da ih nagovorimo kako nije

Jednom, kada sam imao 9 ili 10, otac mi je rekao da mogu da budem šta god hoću kad porastem ukoliko me to čini radosnim.

Poslovi

U srednjoj školi, bližila se mogućnost dobijanja pravog posla. Odrasli bi ponekad dolazili i pričali nam o svom poslu ili bismo ih posetili na istom. Uvek je bilo razumljivo da ih rad čini srećnim. Tad sam mislio da ih možda i čini ukoliko im je posao da pilotiraju sopstvenim avionom. Nisam mislio da je to moguće ukoliko radiš kao menadžer u banci.

Zašto je uobičajeno pretvarati se da voliš ono što radiš? Prva rečenica ovog eseja daje objašnjenje. Ako je potrebno da ti se dopada posao da bi ga obavljao dobro, onda svi uspešni ljudi vole svoj posao. Odatle potiče tradicije više srednje klase. Baš kao što su kuće po celoj Americi pune fotelja koje su, bez znanja vlasnika, imitacija fotelja dizajniranih pre 250 godina za Francuske kraljeve, tako je uobičajeni odnos prema poslu, bez znanja vlasnika, imitacija odnosa prema poslu ljudi koji su postigli velike stvari.

Kakav savršen recept za otuđenje. Dok dođu u doba da razmišljaju o onome što bi volela da rade, većina dece je podrobno zavarana idejom o ljubavi ka poslu. Škola ih je iztrenirala da gledaju na posao kao neprijatnu dužnost. Rečeno im je da je biti zaposlen gore od škole. A opet, svi odrasli tvrde da vole svoj posao. Ne možeš kriviti decu kad misle 'Nisam kao ovi ljudi; Nije mi mesto ovde.'

Ustvari su im servirane tri laži: ono što su učili u školi da je posao nije stvarni posao; posao odraslih nije (neophodno) gori od školovanja; puno odraslih laže kad tvrde da vole ono što rade.

Najopasniji lažovi su često sami roditelji. Ako obavljaš dosadan posao da bi omogućio porodici pristojan život, kao što mnogi čine, rizikuješ da zaraziš dete idejom da je posao dosadan. (*) Možda bi bilo bolje za decu u ovom slučaju kad im roditelji ne bi bili toliko nesebični. Roditelj koji daje primer detetu tako što stvarno voli svoj posao pomaže svojoj deci više nego raskošan dom. (**)

* Skoro mi je jedan otac pričao kako je krio od svoje porodice koliko mu se zaista dopada posao kojim se bavi. Kada je želeo da radi subotom, bilo mu je lakše da kaže da mora da radi, umesto da prizna da mu se više dopadalo da radi nego da ostane sa porodicom.
** Slična stvar se događa u predgrađima. Roditelji se presele u predgrađe ne bi li podizali decu u sigurnoj sredini, ali su predgrađa toliko sumorna i izveštačena da su deca do svoje petnaeste uverena da je ceo svet dosadan.

Sve do više škole nisam bio u stanju da pravim razliku između posla i zarade. Onda mi je bitnije postalo čime se baviti a ne kako zaraditi. U najboljem slučaju te dve stvari se poklapaju, ali neki krajnji slučajevi(Ajnštajn u odseku za patente) potvrđuju da nisu iste.

Definicija posla je tad postala kako doprineti svetu nečim jedinstvenim a ne ostati gladan. Ali usled dugogodišnje navike, dobar deo posla je još uvek bio bolan. Još uvek je izgledalo da je za obavljenja posla potrebna disciplina, jer samo teški zadaci donose rezultat a teški zadaci ne mogu nikako biti zabavni. Svakako je potrebno nagovoriti sebe da bi se radilo na njima.

Ako misliš da nešto treba da boli, teže je primetiti grešku. To otprilike definiše moje iskustvo tokom višeg školovanja.

Granice

Koliko je potrebno da voliš ono čime se baviš? Samo ako znaš odgovor prestaćeš da istražuješ. A u slučaju da, kao večina ljudi, potceniš ovo pitanje, verovatno ćeš prestati da tragaš prerano. Završićeš baveći se nečim što su ti odredili roditelji ili želja za novcem ili položaj ili - čista slučajnost.

Evo gornje granice: Radi ono što voliš ne znači raditi ono što želiš da radiš istog sekunda. Čak je i Ajnštajn verovatno imao trenutke kad je želeo da pije kafu ali je rekao sebi da prvo treba da završi ono na čemu radi.

Zbunjivalo me je kad sam čitao o ljudima koji su voleli svoj posao toliko da nije postajalo ništa čime bi se radije bavili. Izgledalo mi je da ne postoji posao koji bih toliko voleo. Kad bih imao izbor da (a) provedem sat vremena radeći na nečemu ili (b) budem teleportovan npr u Rim da provedem sat vremena šetajući gradom, da li bi se uopšte dvoumio? Najiskrenije, ne.

I činjenica jeste da bi skoro svako, u bilo kojem trenutku, bio radije na plaži, ili imao seks, ili uživao u hrani nego radio na nekom teškom problemu. Pravilo o bavljenju onim što voliš podrazumeva određeno vremenski period. Ne znači, radi ono što te čini srećnim u ovom trenutku, nego ono što će te usrećiti na duže vreme, kao na nedelju ili mesec dana.

Neproduktivna zadovoljstva se lagano istroše. Umoriš se od izležavanja na plaži. Ako hoćeš da ostaneš srećan potrebno je da deluješ.

Kao donja granica, treba da voliš svoj posao više nego neproduktivno zadovoljstvo. Treba da voliš ono što radis dovoljno da ti 'slobodno vreme' izgleda kao greška. Što ne znači da treba da provedeš sve svoje vreme radeći. Moguće je raditi samo dok se ne umoriš i počneš da praviš greške. Onda želiš da radiš nešto drugo, čak nešto što ne zahteva um. Ali ne razmišljaš o tom periodu kao na nagradu zasluženu posle mrkotrpnog rada.

Postavio sam donju granicu na to mesto zbog praktičnih razloga. Ako ti posao nije najbitnija stvar, imaš veliki problem sa oduglovačenjem. Moraćeš da prinudiš sebe da radiš, a onda je rezultat značajno gori.

Da bi bio srećan, mislim da je potrebno ne samo da radiš nešto što voliš ali i čemu se diviš. Trebalo bi da na kraju budeš uzbuđen svojom tvorevinom. To ne znači da treba nešto da napraviš. Ako, na primer, naučiš da jedriš ili da tečno govoriš strani jezik to će biti dovoljno da se, bar na neko vreme, dičiš time.

Jedina stvar koja se ne uklapa u taj šablon je, po mom mišljenju, čitanje knjiga. Osim nekih matematičkih i naučnih knjiga, ne postoji mogućnost da se testira koliko si dobro pročitao knjigu pa zbog toga čitanje knjiga ne doživljavamo kao rad. Treba da nekako iskoritiš ono što si pročitao da bi se osećao produktivnim.

Mislim da je najbolji test koji mi je predložio Đino Li(Gino Lee): Pokušati da se baviš stvarima kojima se tvoji prijatelji dive. To verovatno ne može da funkcioniše pravilno do dvadeset druge godine, jer dotle, većina ljudi ne poznaje dovoljno ljudi da bi mogla da izabere prijatelje.

Opasnosti

Ono što ne bi trebalo da činiš je, po mom mišljenju, da brineš o mišljenju drugih osim prijatelja. Ne bi trebalo da brineš o prestižu. Prestiž je mišljenje ostatka sveta. Kada pitaš za mišljenje ljude čiji sud poštuješ, koliko znači mišljenje ljudi koje čak ni ne poznaješ?

* Ne kažem da prijatelji treba da su jedina publika. Više ljudi je bolje. Ali prema prijateljima se treba upravljati.

Lako je dati takav savet ali je teško poslušati ga pogotovo kad si mlad. (*) Prestiž je kao jak magnet koji zapliće čak i sopstvena verovanja o sreći. Posledica je da radiš na onome što bi voleo da voliš umesto na onome što voliš.

* Donald Hal je rekao da mladi koji žele da postanu pesnici greše kad samo gledaju kako da izdaju nešto. Ali možemo zamisliti šta bi značilo 24-godišnjaku kad bi mu The New Yorker izdao pesmu. Onda bi novim poznanicima izgledao kao pravi pesnik. U stvarnosti se ništa ne bi promenilo, ali za neupućenu publiku, priznanje od strane poznatog izdavača pravi bitnu razliku. Tako da je problem teži nego što Hal misli. Razlog zbog kojeg je mladima toliko stalo do prestiža je zato što su ljudi koje žele da impresioniraju neuviđajni.

To je ono što tera ljude da, na primer, probaju da napišu roman. Oni vole da čitaju romane. Vide da pisci dobijaju Nobelove nagrade. Šta može biti lepše nego biti pisac? Ali nije dovoljno da nam se sviđa ideja; potrebno je da stvarno voliš pisanje ako želiš da budeš dobar u tome; potrebno je da voliš da fabrikuješ laži.

Prestiž je samo prepakovana inspiracija. Ako bilo šta radiš kako treba, činiš ga prestižnim. Puno stvari koje sad smatramo prestižnim su bile nešto drugo. Džez na primer, mada isto važi i za svaki drugi oblik umetnosti. Dakle, samo radi ono što voliš a prestiž će doći sam po sebi.

Prestiž je posebno opasan za ambiciozne. Ako želiš da ambiciozni ljudi troše vreme na gluposti, postavi prestiž kao mamac. To je recept da nagovoriš ljude da prave govore, pišu uvodne reči, rade u komitetima, budu rukovođe... Dobro pravilo bi moglo da bude izbegavanje svakog posla koji donosi prestiž. Da nije loš posao, ne bi bio ni prestižan.

Na sličan način, ako ti se dva posla podjednako sviđaju a jedan donosi prestiž, trebao bi da odabereš drugi. Na tvoje mišljenje uvek će malo da utiče i prestiž, pa ako ti se oba podjednako sviđaju verovatno ti se realno malo više dopada onaj bez prestiža.

Druga velika sila koja nas vodi sa puta je novac. Novac, sam po sebi nije toliko opasan. Kad je nešto dobro plaćeno ali je praćeno sa prezirom, kao telemarketing, ili prostitucija ili prodaja oružja, to ne mami ambiciozne osobe. Te vrste poslova na kraju obavljaju ljudi koji 'pokušavaju da sastave kraj sa krajem'.(Savet: izbegavajte poslove kojima se bave takvi ljudi) Opasno je kad je novac kombinovan sa prestižom kao što je npr korporativno pravo ili medicina. Relativno sigurna i perspektivna karijera koja u osnovi daje prestiž je opasno primamljiva za mlade koji ne razmišljaju mnogo o onome što stvarno vole.

Test da li zaista ljudi vole ono čime se bave je da li bi se time bavili ako nisu plaćeni-- čak i kad bi morali da rade još jedan posao da bi imali za život. Koliko korporativnih advokata bi radilo svoj posao ukoliko bi ga radili bez plate, u slobodno vreme, dok rade kao konobari da bi imali za život?

Ovaj test pomaže pogotovo kad se treba odlučiti za akademski posao, jer se oblasti tu bitno razlikuju. Mnogi dobri matematičari bi se bavili matematikom čak i da nema posla za profesore matematike. Za druge oblasti, samo postojanje akademskih poslova je razlog: ljudi će radije raditi kao profesori književnosti nego baveći se reklamama a da bi se bavili time treba nešto izdati. Zato postoje sve te dosadne studije o npr polu i identitetu u romanima Konrada. Niko ne piše takve stvari iz zabave.

Savet roditelja će uglavnom prevagnuti na stranu gde je novac. Sigurno je da postoji više budućih brucoša koji žele da budu pisci i čiji roditelji žele da oni postanu lekari, nego onih koji žele da budu lekari a čiji roditelji žele da oni budu pisci. Deca misle da su roditelji materijaliste. Ne baš. Roditelji su suzdržaniji kad se radi o deci nego njima samima, jednostavno zato što kao roditelji više dele rizik nego nagradu. Ako tvoj osmogodišnji dečak odluči da se popne na drvo ili ćerka tinejdžerka ostane kasno sa društvom nećeš osećati ni deo njihovog uzbuđenja, ali ako sin padne ili ćerka ostane trudna ti ćeš se nositi sa posledicama koliko i oni.

Disciplina

Sa tako snažnim silama koje nas guraju sa pravog puta, nije iznenađujuće što nam je toliko teško da otkrijemo šta je ono što volimo da radimo. Većina ljudi je izgubljena još od detinjstva kad prihvate da je rad = bol. Oni koji se probiju su uglavnom uhvaćeni u zamku prestiža i novca. Koliko ljudi ikad otkrije šta je to čime vole da se bave? Nekoliko stotina hiljada, možda, od nekoliko milijardi.

Teško je naći posao koji voliš; mora da je tako, ako ih je toliko malo koji ga nađu. Nemoj da potcenjuješ ovaj zadatak. I ne osećaj se loše ako još uvek nisi uspeo. Ako priznaš sebi da nisi zadovoljan, korak si ispred ostalih koji još uvek to odbacuju. Ako si okružen kolegama koji tvrde da uživaju u poslu koji ti prezireš, verovatno lažu sami sebe. Ne uvek, ali uglavnom.

Iako za bavljenje pravim poslom treba manje discipline nego što ljude misle-- zato što je način za obavljanje dobrog posla naći nešto što voliš toliko da ne moraš sebe da primoravaš da ga radiš-- nalaženja posla koji voliš uglavnom traži disciplinu. Neki ljudi su dovoljno srećni da znaju šta je to čime vole da se bave od svoje 12. i samo prate svoj put. Ali izgleda da su to izuzetci. Uglavnom, ljudi koji se bave pravim stvarima, imaju karijere koje izgledaju kao putanja pingpong loptice. Idu u školu i uče A, prekinu studije da se bave sa B, i onda postanu poznati za C čime su se bavili uzgred.

Nekada je naglo menjanje poslova znak energije, a nekad je znak lenjosti. Da li ispuštaš priliku ili stvaraš novu? Često ni sam nisi siguran. Puno ljudi koji kasnije urade pravu stvar izgledaju kao razočaranja u ranijim godinama, kad se trude da pronađu sebe.

Da li postoji način koji ti može pomoći da ostaneš iskren sam sa sobom? Jedan način je da daš sve od sebe šta god radio, čak i ako ti se ne dopada. Onda ćeš bar biti siguran da ne koristiš nezadovoljstvo kao izgovor za lenjost. Čak i bitnije, tako ćeš napraviti naviku da se baviš stvarim kako treba.

Drugi način je da uvek stvaraš. Na primer, ako imaš stalni posao koji ne uzimaš za ozbiljno jer želiš da postaneš pisac, da li stvaraš? Da li pišeš, čak i loše? Sve dok stvaraš, znaćeš da ne zavaravaš sebe vizijom o velikom romanu koji ćeš jednom napisati. Vizija če biti skrivena opipljivim romanom koji ustvari već pišeš.

'Uvek stvarati' je vodilja za nalaženje posla koji voliš. Ako predaš sebe tome, automatski će te gurati od stvari kojima misliš da hoćeš da se baviš ka stvarima koje stvarno voliš. 'Uvek stvarati' će pronaći posao tvog života na način na koji voda uz pomoć gravitacije nađe rupu u krovu.

Naravno, naći ono što voliš da radiš ne znači da ćeš raditi na tome. To je odvojeno pitanje. I ako si ambiciozan, treba da ih držiš odvojeno: mora da svesno sačuvaš ideju o onom što hoćeš nezaprljanu od onog što izgleda moguće.

* Ovo je kao princip po kome treba razdvojiti kako-jeste od kako-želim-da-jeste. Većina ljudi olako meša te dve stvari. Najuočljiviji primer je koliko religija nastavlja da bude popularna.

Bolno je zadržati ih odvojene, jer je bolno uočiti razmak između njih. Zato većina ljudi snižavaju svoja očekivanja. Na primer, ako pitaš slučajnog prolaznika da li bi voleo da zna da slika kao Leonardo, većina će odgovoriti nešto kao 'O, pa ja ne znam da slikam'. To je više izjava nego činjenica i znači 'Neću ni probati'. I to zato jer je činjenica da čak iako slučajni prolaznik 20 godina vežba slikanje koliko god može, biće daleko od cilja. Ali bi bilo potrebno uložiti veliki moralni trud; značilo bi da treba biti svestan neuspeha svaki dan godinama. Zato, da bi zaštitili sebe ljudi kažu 'Ne mogu.'

Sledeća povezana rečenica koju često čuješ je da ne mogu svi da rade ono što vole jer nego mora da obavlja neprijatne poslove. Zaista? Kako ih nagovoriš? U SAD jedini način da nagovoriš nekog da radi neprijatne poslove je regrutovanje što se nije desilo zadnjih 30 godina. Ono što radimo je ohrabrujemo ih da rade neprijatne poslove novcem i prestižom.

Ako postoji nešto što ljudi još uvek neće da rade, izgleda da će društvo morati da nauči da živi bez toga. To se desilo sa kućnim pomoćnicima. Hiljadama godina to je bio pravi primer za posao koji 'neko mora da radi'. Pa opet, sredinom 20. veka sluga je nestalo u bogatim zemljama, i bogati su jednostavno morali da nauče bez toga.

Dakle, ima stvari koje neko mora da radi, ali je velika šansa da greši onaj koji priča o tome. Većina neprijatnih poslova bi bila automatizovana ili nikad odrađena ako niko ne želi da ih obavi.

Dva Rešenja

Međutim, u drugom smislu "ne može svako da radi ono što voli" je istinito. Mora se zarađivati za život, a teško je biti plaćen za ono što voliš da radiš. Postoje dva rešenja za taj problem:

Razvojno: što više postaješ priznat, više radiš na poslovima koje voliš smanjujući one koje ne voliš
Raditi dva posla: Radiš posao koji ti se ne sviđa da bi zarađivao za posao koji ti se sviđa

Razvojno rešenje je češće. Osoba koja dobro obavlja svoj posao prirodno dođe do toga. Mladi arhitekta u početku ne može da odbije posao, ali ako ga dobro obavlja polako će sve više biti u mogućnosti da bira projekte. Loša strana ovog rešenja je što dugo traje i što je nesigurno. Čak i privremeni rad nam ne daje potpunu slobodu.

Raditi dva posla je moguće na više načina u zavisnosti od dužine trajanja plaćenog posla. Na jednom kraju je dnevni posao, gde radiš uobičajeno radno vreme za pare a radiš ono što voliš u slobodno vreme. Na drugom kraju, radiš na nečemu dok ne stekneš dovoljno novca da ne bi morao da radiš ponovo.

Raditi dva posla je manje uobičajeno od razvojnog rešenja, jer treba napraviti svestan izbor. Takođe je i opasnije. Život postaje skuplji kako starimo, pa lako može da se desi da provedeš duže vremena zarađujući pare nego što se očekivalo. Još gore, koji god posao radili, to ostavlja posledice na nas. Ako radiš monotone stvari predugo, kvari ti psihu. A visoko plaćeni poslovi su najopasniji jer zahtevaju veliko odricanje.

Raditi dva posla ima prednost što dozvoljava zaobilaženje prepreka. Nisu svi poslovi isti; zidovi između njih se razlikuju. (*) Da bi sve više radio na poslu koji voliš a manje na drugom možeš preći sa arhitekture na industrijski dizajn ali verovatno ne na muziku. Ako zarađuješ radeći jednu stvar a ono što voliš se razlikuje možeš da biraš.

* Bolja metafora je reći da grafik koji predstavlja poslove nije dobro povezan

Kojim putem krenuti? To zavisi od toga koliko si siguran u ono što želiš da radiš, koliko ti je lako da radiš što ti narede, koliko možeš da rizikuješ i kolike su šanse da te neko plati za ono što voliš da radiš. Ako si okvirno siguran u kojoj branši želiš da radiš i imaš mogućnost da te neko plaća u njoj, verovatno bi trebao da se opredeliš za razvojno rešenje. Ali ako ne znaš na čemu bi voleo da radiš, ili ne voliš da ti naređuju onda bi trebao da se opredeliš za dva posla, ako si u stanju da rizikuješ.

Nemoj odlučiti prebrzo. Klinci koji mladi znaju šta hoće ostavljaju utisak, kao da znaju odgovor na matematički problem pre druge dece. Oni imaju odgovor, ali i šanse da je pogrešan.

Moja prijateljica koja je vrlo uspešan lekar stalno se žali na svoj posao. Kada je potencijalni studenti medicine pitaju za savet, poželi da ih razdrma i poviče 'Nemoj to da radiš'(Nikad to ne uradi). Kako je postala takva? Još u srednjoj školi je želela da postane doktor. I toliko je ambiciozna i postojana da je prevazišla sve prepreke na koje je naišla, uključujući na žalost prepreku da joj se to ne sviđa.

Sad živi život koji je za nju odabralo srednjoškolsko dete.

Kad si mlad, daju ti osećaj da ćeš imati dovoljno informacija pre nego što doneseš odluku. Ali sigurno nije tako kad se radi o poslu. Kad odlučuješ o onome čime ćeš se baviti radiš to na osnovu smešno malo informacija. Čak i prilikom višeg školovanja dobijaš malo informacija o tome kakvi su stvarno poslovi. U najboljem slučaju imaš nekoliko praksi, ali ne primaju svi studente na praksu a i oni koji ih primaju ne uče ih o pravom poslu.

Odluke o životu, kao i odluke o većini drugih stvari, je najbolje donositi tako da mogu da budu promenljive. Tako da, osim ako nisi dovoljno siguran u ono što voliš da radiš, najbolje bi bilo da izabereš karijeru koja će moći da se pretvori u razvojno rešenje ili karijeru sa dva posla. To je bio jedan od razloga zbog kojeg sam se odlučio za kompjutere. Možeš da budeš ili nastavnik ili da zaradiš dobro ili da ih koristiš za puno drugih poslova.

Takođe je mudro da, rano, tražiš posao koji će ti omogućiti da se oprobaš u što više stvari da bi mogao brzo da naučiš kako je baviti se njima. U ekstremnom slučaju raditi dva posla je opasno jer te uči jako malo o onome što voliš. Ako radiš 10 godina iz sve snage na berzi, i planiraš da se baviš pisanjem kad zaradiš dovoljno para, šta se dešava kad posle deset godina otkriješ da ti se ustvari pisanje ne sviđa?

Većina ljudi odgovara, znam kako bih to rešio. Daj mi milion dolara i smisliću čime da se bavim. Ali je teže nego što izgleda. Životne teškoće nam uobličavaju život. Ukloni ih i večina ljudi neće znati šta bi sa sobom: vidi šta se dešava sa ljudima koji dobiju na lutriji ili naslede novac. Mnogi misle da žele finansijsku sigurnost, ali najsrećniji nisu oni koji je imaju već oni koji vole ono čime se bave. Stoga, plan koji obećava slobodu na uštrb znanja o tome šta raditi sa njom nije toliko dobar koliko izgleda.

Kojim god putem krenuli, očekujte borbu. Naći ono što voliš je jako teško. Većina ljudi ne uspe. Čak i ako uspeš, retko je imati slobodu da radiš ono što voliš do svojih tridesetih ili četrdesetih. Ali ako imaš na umu gde želiš da stigneš, veće su mogučnosti da ćeš tamo stići. Ako znaš da je moguće da voliš rad, blizu si, a ako znaš koji je posao koji voliš već si na cilju.